KAKO PODSTICATI DETE U OSAMOSTALJIVANJU I POVEĆANJU SAMOPOUZDANJA?

Čini mi se jednom od najčešćih tema „preventivne razvojne psihologije“ upravo – Kako pomoći detetu da ima više samopouzdanja?

Roditelji su često zabrinuti jer „nikako da se osamostali, nesigurno je i ne želi se ohrabri za nove stvari.“

Ono do čega gotovo uvijek kroz nešto dublji razgovor dolazimo jest pitanje -Kako je moje dete postalo nesigurno? Nesamostalno?

Naime, dete pri rođenju ima potrebu i inicijativu za istraživanje. Ono nema percepciju vlastitog bića te tek nakon godine dana života doživljava sebe kao zasebnu jedinku, jedinku nezavisnu od svoje mame. Kakva je ta jedinka? Sliku o sebi dete stiče upravo prema onome kakve poruke dobija od okoline, svesne i nesvesne.

Situacija postaje kompleksnija kad uzmemo u obzir sljedeće: – roditelj voli svoje dete i želi za njega sve najbolje, želi da ono uspe u životu, bude samostalno i srećno. Ali, kakva je naša podsvest? Da li smo mi kao deca bili ohrabrivani, podržani i poticani da realizujemo svoje snove? Da li smo živjeli sa „Nemoj, paćeš/opasno je/klizavo je/tu je auto/povredićeš se/ mama će plakati ako ti…“? Da li smo bili okruženi bližnjima koji su bili vrlo kritični, tzv. perfekcionisti? Da li „ništa nikad nije bilo dovoljno dobro“? Da li su roditelji bili previše usmereni jedno na drugo, te je malo dete steklo utisak da nikad nije dovoljno dobro da bi ga roditelji „ugledali“?

Kao što sam rekla, mnogi su „nepovoljni faktori“ koji mogu otežati razvoj samopouzdanja kod osobe. Kao što ste vi nekad bili dete, a sada odrastao čovek, koji sa sobom nosi svoje tragove detinjstva, tako i vaše dete razvija svoj put, u velikoj meri definisano kroz vaša lična uverenja i vrednosne sisteme.

Kad se deci onemogućavaju prilike za istraživanje i kad na njihove pokušaje osamostaljivanja reagujemo sa nestrpljenjem i neodobravanjem i kad im nije dopušteno da donesu bilo kakve odluke, deca razvijaju jak osećaj srama i sumnje. Nasuprot tome, deca koja razvijaju zdrav osjećaj autonomnosti su ona kojima je pruženo bezbroj prilika za istraživanje i osamostaljivanje.

Neke od strategija kojima će roditelj i vaspitač unapređivati samostalnost malog deteta su sledeće:

  • pružite deci mogućnost izbora: neka dete odluči koju će šoljicu upotrebiti, koju ćemo mu priču pričati, koje će voće jesti, u kojoj će se aktivnosti okušati
  • podstičite decu da sama obavljaju ono što mogu ( mogunatočiti sok, delimično se i obući, pomagati pri pospremanju igračaka posle igre)
  • ostvarite deci sigurne prilike za manipulisanje materijalima, ne propisujući pravilan način
  • podstičite decu da fizički istražuju svoje okruženje (penjanje na brdo, skakanje s prve stepenice)
  • ponavljajte aktivnosti, tako da deca imaju mnogobrojne prilike za uvežbavanje i unapređivanje svojih veština
  • omogućite deci dovoljno vremena za rad sa svakim materijalom, kako bi mogla eksperimentisati, izabirati i iskusiti rezultate svojeg delovanja

Vjerujem da uprkos konkretnim praktičnim savetima po pitanju vaspitanja i pristupa detetu, u osnovi je nemoguće pristupiti detetu prema „kuvarici“. Uverena sam da je svako dete individua za sebe i da je jedino ispravno tako i pristupati.

Previše je faktora koji mogu bitno da utiču na razvoj istog, počevši od genetike, uticaja okoline (bliže i dalje) i tome slično. Stoga, ovim letcima vas pozivam više na zajedničko i posebno mišljenje na temu vaspitanja i vlastitog pristupa sebi i svom detetu. Verujem da je dobrobit takvog pristupa dugoročno „isplativija“ od „pet koraka do sreće“.

Leave a Reply

Your email address will not be published.